Да ли је кључ (ипак) у нашим рукама?

Размишљајући о саморегулисаном учењу (погледајте чланак Постоји ли пут до саморегулисаног учења?) и трагајући за оним што о овој теми имају да кажу други наставници,  наишла сам на текст који се, у општим цртама, бави поређењем педагогије и андрагогије. Кликните на доњу слику и погледајте како педагогија и андрагогија описују своју циљну групу.

педагогија и андрагогија

Том Витби (@tomwhitby), пензионисани наставник који се бави праћењем дешавања у систему образовања и писањем о наставној пракси и методама, у чланку Pedagogy vs. Andragogy говори о утисцима које је стекао као учесник, водитељ и посматрач бројних радионица и конференција које су се бавиле различитим образовним темама, а кроз које су се стручно усавршавали наставници.

Позивајући се на Малколма Новлса (Malcolm Knowles), америчког андрагога, он наводи шест принципа који одликују образовање одраслих:

  • Одрасли имају унутрашњу мотивацију и саморегулисано уче
  • Одрасли уносе животно искуство и претходна знања у процес учења
  • Одрасли су оријентисани ка циљевима
  • Одрасли уче релевантне ствари
  • Одрасли су практични
  • Одрасли (ученици) желе да буду уважавани

Том Витби наводи да је и сам сматрао да одрасли не могу да се пореде са децом (у образовном смислу), али да се његово уверење, ако не променило, оно барем значајно уздрмало. Посматрајући стручно усавршавање наставника и начине на који они уче, закључио је да се многи од поменутих принципа не могу односити на децу и то искључиво зато што су ти принципи у образовном систему забрањени! Он се пита да ли ми ограничавамо наше ученике забрањујући им оно што нас саме, док учимо, мотивише?

Том Витби описује како изгледају одличне конференције на којима се наставници стручно усавршавају:

  • омогућен је приступ Интернету
  • учесници имају право да користе лаптопове, таблете и мобилне телефоне
  • имају право да сликају белу таблу/екран да би се касније присетили излагања
  • атмосфера скупа подстиче конверзацију, фокус није на предавањима

Насмејао ме је опис најстрашније ситуације у којој се наставници могу наћи током стручног усавршавања – слушање предавача који чита сваку реч написану на препуним слајдовима Power Point презентације! 🙂 Оваква грешка сасвим сигурно проузрокује егзодус из сале или, у мом случају, хитро пребацивање на ауто-пилота 🙂 Остаје нам да себи поставимо само једно питање – коју алтернативу имају наши ученици у истим околностима?

Дакле, Том Витби сматра да значајна разлика између малих и одраслих ученика лежи само у могућностима које су им пружене у процесу учења. „Када бисмо више поштовали децу као ученике, можда би они били мотивисанији и саморегулисано учили“, каже Витби.

И, ето нас опет код мог питања из предходног чланка – Постоји ли пут до саморегулисаног учења? Уместо да нешто (јако) паметно закључим, навела бих оно што чиме је сам Витби завршио свој чланак – Ако бисмо добро схватили како сами најбоље учимо, можда бисмо знали како да најбоље подучавамо.

Извор: http://www.educatorstechnology.com/2013/05/awesome-chart-on-pedagogy-vs-andragogy.html

Advertisements

One thought on “Да ли је кључ (ипак) у нашим рукама?

  1. Повратни пинг: Постоји ли пут? | Био-блог

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s